Predgovor

NABORI SEĆANJA I NEDOVRŠENE STVARI

MANOLISA ALIGIZAKISA

U svim vremenima poezija je bila i slavljena i osporavana. Prirodno, pažnju su uglavnom izazivala mišljenja mislećih ljudi, poznatih stvaralaca, kritičara, filozofa, koji su većinom bili na strani poezije, priznajući joj i značaj i vrednost, ali i mišljenja vlastodržaca koji su bili protiv poezije uvek kada je ona bila protiv vlasti, autoriteta i neslobode. Tako je i danas u vreme interneta i društvenih mreža, kada je objavljivanje omogućeno gotovo svakome ko piše, bez obzira na umetničku vrednost i kvalitet teksta. To je dovelo do hiperprodukcije tekstova, do spuštanja nivoa  pismenosti, spuštanja lestvice klasičnih vrednosti dobrog teksta, kao i podilaženja ukusu širokih masa. Sa druge strane, u najnovije vreme, u diktaturama, pribegava se i zabrani interneta i društvenih mreža, kako bi se onemogućio masovni pristup nepoželjnim sadržajima. Zatvor i pretnja smrću ni u 21. veku, dakle, ne mimoilaze ni pesnike. Uporedo sa tom poraznom činjenicom na sve strane sveta, na malim i velikim svetskim jezicima, vode se rasprave o temama čemu poezija u vremenu zla i opšte ugroženosti svega oko nas, pa i nas samih, o prevaziđenosti poetskog diskursa i nepostojanju novih kredibilnih kriterijuma, ali  istovremeno oglašavaju se i vatreni pobornici duhovnosti kao nasušne potrebe, koji veruju u kreativnu i lekovitu moć reči i poezije, danas potrebniju nego ikada.

Manolis Aligizakis, autor pesama sabranih u knjizi koja je pred nama, pod naslovom NABORI SEĆANJA, jedan je od onih koji ni najmanje ne sumnjaju u poeziju, u potrebu za njenim postojanjem, u njen značaj, moć i uticaj. Izvesno je da Manolis veruje da će, kako na početku beše, i na kraju biti: Reč. Zato nimalo ne čudi da on činjenicu da je pesnik neprikriveno i nedvosmisleno smatra privilegijom, blagoslovom, što nalazimo u više pesama, ali najeksplicitnije iskazano u pesmi Osveta:

Pitao je šta se dešava sa mnom.

Jednostavno sam rekao ja pišem poeziju.

Podigao je obrve u neverici

sa glupim izrazom lica: „sanjaru”

rekao je i okrenuo se

na semaforu se upravo upalilo zeleno.

Nasmešio sam se kao ti kada vidiš

vrapce kako skakuću ispod stolova

na trgu tražeći svoj deo

od ovog brzog sveta i pogledao svog prijatelja

pravog neznalicu, koji me ne znajući

opisao na najlepši način.

JESEN

U krošnjama drveća

šum lišća

definicija pada

mekog prizemljenja

pod mojim tabanima

tajno odigrana igra

sivo maglovito

oktobarsko jutro

prigušuje osmeh

predosećaj

vatrenog aprila

vaskrsnuća

filozofija lišća

eksegeza

harmonija

cilj

AUTUMN

In tree branches

rustle of leaves

definition of fall

soft landing

under my soles

secretly played game

grayish, foggy

October morning

prompts smile

anticipation

of fiery April

resurrection

philosophy of leaves

exegesis

harmony

purpose

AMORF

Pre nego što sam ušao u matericu

bio sam tamo

dim požara polako tinja

vetar mlatara tvojim plavim prozorom

prasak tvog bića, čvrst stisak

pesma pogrebne povorke

pre mog stupanja u život

pre nego što sam izabrao svoje ime

bio sam tamo:

miris crvene ruže

prvi ptičji let

pre nego što sam kročio u klopku mesa

najnežniji talas mora bio sam

usamljeni orao na stenovitom grebenu

koji vas gleda sa visine

pre nego što sam rođen bio sam

bezoblična sloboda

saputnik beskraja

jednostavan znak predodređen

da bude urezan na tvoje usne

tamo sam bio

radosni zvon zvona

tamo sam bio

indeterminisan

AMORPHOUS

Before I entered the uterus

I was there

smoke of a fire slowly extinguishing

wind hitting your blue window

crack of your being, a tight grip

song of the funeral procession

before I took the shape of life

before I choose my name

I was there

scent of a red rose

the bird’s first flutter

before I entered the trap of flesh

the softest wave of the sea I was

lone eagle on rocky promontory

from high up watching over you

before I was born I was

the shapeless freedom

companion of the infinite

a simple sigh destined

to scar your lips

there I was

the joyous chime of a bell

there I was

the indeterminable